Frankenštajnova kuhinja ili “Mirakulixe pomagaj”
I Pinokijo bi se zastidio kad bi čuo izjave nekadašnjih sprotaša - posebno bickilista koji su godinama javnost, ko Cigo medu Brundu, vukli za nos i u sebe pumpali puno lipih stvari, da bi danas rekli da su to “samo tu i tamo ponekad radili” i “da su znali da ih nemogu s tim upecati”. Nije slučajnost da takvi tek sada postaju revni kad je i malom ditetu jasno da im drugo ništa i ne preostaje, jer ih neki drugi suptilo ocvikaše.
Već decenijama sportski brod preko rupe zvane doping pomalo ali sigurno tone. Svi oni malo bolje upućeni znaju da je ta rupa poprilično velika, no niko ozbiljan neće stvarno da pristupi tome da je zakrpi. Jer samo tako velika rupetina daje šansu za brojne medalje, da bi se nacija dičila, političari uzdizali, birale osobe godine i da bi sponzori s svojim pacjentima nakon toga išli u pohod u nove rekordne prodaje kojekakvih krpica, patikica i slično, nepitajući svoje “junake” jeli im možda prije toga kemijska industrija bila tajni sponzor, neki institut ili specijalizirana klinika koja je mlade sportaše koristila kao rasadnik, da što bolje usavrši metodu kako sve koristiti, a ne biti upecan od “gadnih” kontrolora, koji svoj posao ionako dosta loše obaviše, jer im njihovom nalogodavcu nepade ni nakraj pameti da si isti rade posao kako im to dolikuje.
Izreka kojom javnost i nakon toga obmanjuju je “radili smo zato da sportisti nebi nekontrolirano ugrožavali sami sebe”. Povirovali bi naravno samo da su ti isti malo pripazili i one “sportiste” s ulice s kašičicom u ruci. Jednom rječju, sve je to močvara ili s dvi: sportska kloaka. Duboka i nepregledna. Ko u nju zagazi neizvlači se tako lako. Naprotiv, mnogi se tu preporodiše. Nekadašnje muljatore iz Istočne Njemačke su i 20tak godina kasnije krivično gonili i pokazivali prstom na njih dok se za ove današnje “bolesnike” već čuju glasovi da ih triba što prije amnestirati. Baš lipo. Par “alegičara” i “astmatičara” se pokaje i aj Jovo nanovo.
Dokle je to sve bezobrazno postalo vidi se po tome da nam čak amateri i paraolimpičari pokušavaju podvaliti pokvareno jaje.
A oni “upecani” imaju “moral” i da protestiraju, kao npr. na OI u Torinu kada su u raciji skoro ufatili dvojicu austrijanskih biatlonaca da si špricaju. Isti si ko Lav Krezumica rekoše “tako mi mlijeka (Epa) u prahu, kidam nalijevo” tj. dečki zbrda zdola zbrisaše kući, dok njihov sportski direktor na sve žestoke natpise medija o njima, reče “to što se nama događa je skandal”, misleći valjda na onu izreku, ili ono bijaše vic “Austrijanci smo (njem: vrletski kakaroši, op.a), to je dovoljno loše”.
Sve to bude, kao i do sada, i dalje svojim tokom furalno, samo oni što čisti ostadoše i o medaljama samo sanjaše, sigurno nemaju onog drvenog bambina s dugim nosom kao uzor, kao ni galijskog junaka koji je uvik volio reci “Obelixe imam jednu ideju”. Nažalost mnogima je takva ideja pomutila ne samo krvna zrnca nego poštenje, koreknost i zdrav razum, ako su ga prije toga uopće i imali.
Autor.
Posljednji komentari